– Piše: Krsto Giljen –

“I danas među nama ima ljudi uzvišenog morala, koji se od jada i čemera ne vide. Ovi nouveaux rich (novi bogataši) su zapanjujuće vulgarna, ruralna karaikatura svega što je aristokratsko, otmeno, gospodstveno, što nosi u sebi sjaj duhovnog i težnju za božanskim, ali oni o tome ništa ne znaju. U tuđem zlatnom perju, ponašaju se kao ćurke među rajskim pticama. Sa zadovoljstvom spuštam svoje malo usko stopalo broj 36 na njihovu prostotu i duhovnu bedu.”

Svako ko se na neki način odvaži da ispriča nečiju životnu priču, naići će na niz prepreka. Prije svega, biografiji mora pristupiti objektivno jer ipak govorimo o nečijem životu, tu nema uljepšavanja niti ima prostora za bilo kakvo nadograđivanje i kićenje. Odvažio sam se da govorim o Oliveri Katarini, po nekima jedinoj živoj divi na ovim prostorima, koja se godinama borila sa nevidljivom rukom tadašnjeg režima zbog čega je bila punih 30 godina skrajnuta sa umjetničke scene. Služiću se njenom autobiografijom kao jedinim izvorom informacija, čisto da bi priča bila potpuna i da bi sam čitalac dobio uvid u njen život, iz njene vizure.

Olivera Petrović rođena je u Beogradu 5. marta 1940. godine od majke Katarine i oca Budimira Petrovića. Smatra se jednom od najvećih srpskih glumica i pjevačica. Nakon poslednjeg braka ona na mjesto svog djevojačkog prezimena stavlja ime svoje majke, pa je mnogi pod tim imenom danas prepoznaju.

Od malena, ona je gajila neobičnu ljubav i sklonost ka umjetnosti, ona je bila strastveno i divlje dijete, zamišljala je sebe na sceni dok je igrala i pjevala po kući navlačeći na sebe djevičanski bijele haljine koje bi joj mama šila i kupovala. U svojoj autobiografiji pruža nam jedan prizor iz svog djetinjstva:

“Sićušna plavooka djevojčica dugih trepavica i kestenjaste kose, koju joj je majka redovno uvijala u šarene krpice, a kada se krpice razviju ostavljale bi male puževe od kose oko bledog duguljastog lica. Bila je to izuzetno živahna djevojčica. Tek je počela da progovara, a već je umela da peva. Soba je odjekivala od njene pjesme i zvonkog kikota do zagrcnuća. Majka je govorila da se često umori od njenog neprestanog zapitkivanja. Nemirna, vesela, stalno je bila u pokretu, naročito kad bi iz stare žute kutije odjekivala muzika. Jedan muški glas pevao je pesmu Belle amie. Djevojčica je bila oduševljena. Odskočila bi kao čigra, vrtela bi se i poskakivala kao pahulja, i u duetu sa glasom iz žute kutije pevala bi: Nisi lep, al si drag, mome srcu otmen blag, belle amie…”

Ona u svojim tinejdžerskim godinama upisuje Petu beogradsku gimnaziju i upoznaje svoju prvu veliku ljubav, Milana Muškatirovića Galeta. Njihovom odnosu posvetiće veći dio svoje autobiografije gdje ću ja izdvojiti jedan od po meni najljepših pasusa koji bi odlično prikazao kakva je to ljubav zapravo bila:

“Naša ljubav bila je pupoljak nestrpljiv da se rascveta u oganj ljiljana. Milovali smo se sve strasnije zagrljajima mladih lavova. Rumenim vrelim žarom vatre koja razgoreva i rasplamsava se, ne razmišljajući o opasnostima koje nas vrebaju kada vetrovi podignu plameni oganj naših duša i tela do neslućenih visina. Nismo uopšte razmišljali da bismo mogli sagoreti. Naše dve mlade duše koje smo svojim telima brižljivo, sa nežnošću maslačka, umotavali u tanane blistave niti od svile, sve dok prirodno ne dođe čas da se tako spojene preobraze u carski cvet.”

Gale nije prihvatao njenu odluku da nakon završene gimnazije upiše pozorišnu akademiju, šta više njegova ljubav polako je prelazila u posesivnost i ljubomoru. Na njegov i očev nagovor ona upisuje Pravni fakultet, iako ništa o pravu nije znala niti je to uopšte interesovalo, na predavanjima je bila odsutna, zamišljena, misli su joj lutale ka sceni, sve dok nije shvatila da gubi vrijeme.  Ona odlazi u Pariz koji će je, kako je sama najavilia reditelju Bori Grigoroviću “Zapamti Boro, neće proći dugo vremena i ja ću ovdje biti velika zvezda”, proslaviti i donijeti joj svjetsku slavu. I zaista nevjerovatno, posle samo nekoliko godina, ona se pojavljuje pred pariskom publikom u Olimpiji, a Bora joj šalje telegram iz Londona u kom piše: “Veštice, održala si reč.”

Po povratku iz Pariza u Beograd, ona upisuje pozorišnu akademiju. Primaju je u klasu Ognjenke Milićević sa Petrom Kraljem, Stanislavom Pešić, Milenom Dravić, Brankom Zorić, Duškom Golumbovskim i Mićom Uzelcem. Asistent im je bio režiser Arsa Jovanović.

1962. Olivera dobija angžman u Narodnom pozorištu zbog predstave Koštana, koja joj je umnogome obilježila život. Posle premijere mladi kritičar Vuk Vučo napisao je u svom članku da je “Milolika priučena balerina”. Nakon njihovog susreta Olivera igrom slučaja postaje gospođa Vučo.

“Da li ste vi taj nadobudni kritičar koji vjeruje da je duhovit?” To sam mu sasula u lice drsko i samouvereno a onda mu i tresnula šamar! Vuk se prvo zbunio, ali budući da je bio duhovit i obdaren autoironijom, brzo se snašao i odgovorio mi uz širok kavaljerski osmeh, uvjeravajući me da je ono o balerini bila samo njegova šala: “Kako bismo mi večeras razgovarali da vas nisam malo bocnuo?”

…Pljuštale su šaljive dosetke, atmosfera je postajala sve luđa i u jednom trenutku, u Klubu književnika, Vuk Vučo me iznenada upita: Da li biste vi bili moja žena? O gospode Bože, ja sam prvo zanemela, a onda sam rekla: “Vi ste opet raspoloženi za šalu.”

…Sada je već počeo treći čin. Moj odgovor je ostao da lebdi nekako nedorečen. Svi glumci ustaju od stolova i već nazdravljaju mladencima, kao da igraju u velikoj masovnoj sceni u pozorištu. I kao da je to sve već gotova stvar. Meni sve izgleda toliko nestvarno, ne mogunda se snađem. Ipak me je ta lepršava igra lečila od tuge, ali je sigurno da je u meni potajno klijalo malo zrno prkosa i zadovoljstvo što sam čoveka koji mi se podsmevao naterala da me poštuje.”

O svom prvom suprugu ona kaže: „Čovek koji je bio uvek nasmejan, vedar, žovijalan, zabavan i lepršav kao neki leptir, spreman na vic i šalu, u suštini je bio usamljen i tužan čovek. Tu stranu njegove ličnosti ljudi nisu poznavali. Često su bili ljubomorni na njegov elegenatni izgled. On je uvek išao u tamnosivom odelu sa belom košuljom i kravatom. Mnogi su mu zamerili zbog uglađenosti i finih manira. Lice mu je bilo pravilno, bledo, aristokratsko, možda pomalo previše nežno za muškarca, pa sam ga nagovorila da pusti bradu, koja mu je do dana današnjeg ostala kao uspomena na mene.’“

Nakon pune dvije godina teškog i mukotrpnog braka ona se razvodi od svog supruga i odlazi u Kan sa svojim filmom „Vojska“ 1966. kada se vraće i saznaje da je izbačena iz Narodnog pozorišta:

„Čim sam se vratila iz Kana, obrazovan je Sud Časti koji je bio i osmišljen da se ja odstranim iz pozorišta. Predsednik Suda časti bila je nerazdvojna prijateljica Mire Stupice* – Divna Đoković. Drugi član tog Suda bio je vječiti ljubavnik Mire Stupice na sceni – Jovan Milićević, njen omiljeni partner. Treći je bio Bora Grigoriović koji je bio nadglasan. Presuđeno mi je nemilosrdnim otkazom bez ikakvog razloga. Očigledno je da sam nekome mnogo smetala.“

Njeno poznanstvo i sedmogodišnja ljubav sa Ratkom Draževićem, čuvenim direktorom i osnivačem Avala Filma otvorilo joj je vrata u svijet filma, a o njihovoj ljubavi ona govori:

„Ratka često vidim usred tropskih predela sa Gogenovih slika na kojima se ja preobražavam u jednu od onih ženskih figura sa Tahitija. Dok se lagano prepuštam svojoj mašti, sunce mi ulazi u sobu, a nebo postaje plavo i vedro. Ja gledam sebe kako izlazim iz potoka, žudna i mlada. Zabacujem svoju bujnu kosu iz koje se rasipaju srebrne kapi svuda unaokolo. Smejem se. Prkosim nebu i suncu što me miluje kao telo voljenog čovjeka. Svesna opasnih darova kojima je milosni Gospod obdario, gipko hodam zanoseći kao mačka svoje mazne bokove, lomna u struku, očiju punih magle i zagledana u plavi svod na kome iznenada primetim kako iz visokog, razgranatog hrasta izniče čovjek, moćan i sam, usred niskog rastinja: pa mi se čini da su mu oči crno-ljubičaste odnekud zalutale i zamrsile se između gustog granja i gledaju me, hipnotišu i mole da sačuvam dostojanstvenu pribranost pri našem prvom dodiru kad munja ispiše blagoslov na modrom listu neba i odjekne žestok prasak i prolomi se nebesima. To gromovi oglašavaju venčanje žene i hrasta.“

Film „Skupljači perja“ u režiji Aleksandra Saše Petrovića obilježio je njenu karijeru. Uz pomoć tog filma Olivera je dobila svjetsku slavu, posebno u Francuskoj. Osim slave, ova uloga odrediće njen dalji životni put, njenu muziku i stvaralaštvo uopšte. Ona će u Francuskoj sjedeti i ćaskati sa velikim imenima u umetničkim krugovima poput Žana Koktoa, Madlen Reno, Marsela Marsoa, i mnogih drugih. Ona je jugoslovensku kinematografiju uzdigla na veći nivo i pokazala francuskoj aristokratiji ko smo mi zapravo. Sve se to zbilo ovako:

„Doveden je i tamburaški orkerstar Janike Balaša i uz prisustvo velikog broja kamera i fotoreportera, ja sam uglednim gostima pevala pesme iz „Skupljača perja“ što je izazvalo ogromno oduševljenje. Ugledni gosti svih nacija su poludeli. Lomili su i kršili sve što je pred njima stajalo. Ja sam u oduševljenju i u žaru zbacila sa sebe svoje srebrne sandale i zaigrala po debelom sloju srče, a da mi nijedna kap krvi nije potekla. O tom se prijemu i danas u Kanu priča.“

O susretu sa slikarom Salvadorom Dalijem nakon premijere filma: „ U mojoj garderobi u kojoj je nekada boravila Edit Pjaf, pojavio se i čuveni slikar Salvador Dali. Samo mi je pokazivao svoje crvene dlanove. Čestitao mi je sav oduševljen i davao je izjave za štampu kako su mu se dlanovi zapalili od silnog skandiranja posle mojih vatrenih pesama.“

Film Skupljači perja obilježio je njen život, posebno muziku. Olivera je zavoljela Cigane i njihovu kulturu, pa je pola svog repertoara posvetila njima:

„Dugo sam razmišljala šta je to što je mene opilo u toj muzici. I onda sam shvatila šta je to što me privlači – želja za slobodom! Za totalnom slobodom. Koju su prepoznali mnogi pjesnici i svetski pisci. Od Maksima Gorkog – setite se kada je pisao „Makar da provedu dane i noći uz Cigane, i uz njihovu muziku. Šta je to čarobno u toj muzici? To me je oduvek intrigiralo i ja sam shvatila da je to želja za totalnom slobodom. Totalna sloboda ne postoji, ali postoji čežnja za njom. E to je ono što mene nosi u ciganskoj pesmi – ta težnja za oslobođenjem od svih stega ovoga sveta. Da se jednostavno doživi nešto što je iznad realnosti, nešto što nosi lepotu, vanzemaljsku ljepotu.“

Ubrzo nakon vrtoglavog uspijeha, njen život i karijera će krenuti nizbrdo, ona će biti lišena umjetnosti i stvaranja skoro 30 godina. Njen brak sa Miladinom Šakićem, čuvenim političarem tog doba, odvešće je u pakao. Njena priča o braku sa Miladinom, za mnoge je i dan danas misterija. Olivera o svom mužu Miladinu u autobiografiji govori:

„Miladin je bio divan muž, kakvog bi svaka žena poželjela. Beskrajno pažljiv i nježan prema meni,obasipao bi me poklonima i bio je veliki domaćin. Stalno je dovlačio u kuću hranu, piće – neka se nađe – govorio je. Nema toga što nije bio u stanju za mene da uradi, ali i ja sam uvek čuvala njegovo dostojanstvo. Nikada nisam od ljudi koji su me voleli pravila svoju poslugu i sobarice. „

Ona sa Miladinom dobija sina Maneta, nakon čega nevidljivi neprijatelji počinju vršiti torturu i manevre nad Oliverom i njenom porodicom, o čemu se malo zna. Ona nikada nije vidjela lica svojih neprijatelja, iako joj to nije ni bilo na umu tada. Jedino za šta se borila bio je njen sin, željela je njega da zaštiti od svega toga, da ga spasi i da mu nakon Miladinove smrti pruži i nadomjesti nedostatak očinske figure koji uglavnom obilježi nečiji život, ona je to postigla čitajući mu priče o vitezovima, a posebno je kako kaže volio Banović Strahinju. O teroru kroz koji je prolazila malo se zna, ali ona ovdje u kratkim crtama objašnjava šta se i kako zbivalo:

„Dešavalo se da mi nestane prsten, pa ga onda naša Desa, koja je dugo godina kod mene spremala stan, pronađe pod tepihom. Ona onda pomisli da joj nismo mi to podmetnuli, kako bismo je proverili. Pronađem tako jednom nečije tuđe minđuše na mom stolu. Drugi put, dok sam se spremala da legnem, podignem jorgan, a pod jorganom neka zelena kapuljača, sa dugim trakama za vezivanje, koje su izgledale kao da ih je neko pripremio da me njima zadavi. Noću, taman kad Miladin i ja legnemo i kad nas savlada prvi san, obavezno zazvoni telefon, a neko sa druge strane žice ili ćuti ili preti da će da me ubije. Za nas je život postao užasna mora.“

Njena je kuća postala centar zbivanja o kojima ona nije znala ništa, ljudi su kroz njen dom marširali, ulazili su kad god su to željeli, isto tako i izlazili. Ona sama te prizore na neki način povezuje i sa logorima, iako se do tančina ne zna šta se sve dešavalo u njenom domu tih godina. Olivera nikada nije izrekla stvari vezane za taj period svog života, osim u emisiji Kad anđeli spavaju u kojoj je dala naznake i prvi put, na dan rođenja svog sina, izrekla određene stvari poput priče o trovanju na Tari kada je bila na neki način primorana da pjeva Titu.

Link za emisiji Kad anđeli spavaju: https://youtu.be/LbyBv6xE6c4

Elem, ona je nastavila da se bori, uprkos svemu što je snalazilo, bilo joj je uskraćeno pravo na scenu, ali je ona onda u periodu izolacije otkrila pisanje i potpuno mu se prepustila. U svog sina Maneta je uspjela da usadi umjetničku klicu, koju je gajila i njegovala godinama, dok se on kasnije, za razliku od svoje majke, okreće slikarstvu.

Najvažnije uloge i muzička karijera Olivere Katarine

1966. film „Vojnik“ u režiji Džordža Brejkstona

1967. film „Skupljači perja“ u režiji Aleksandra Petrovića

1968. ploča sa 4 balade „Balada o Vijetnamu“ „Balada o ženi“ „Balada o ružama“ „Mačija balada“

1968. film „Uzrok smrti ne pominjati“ u režiji Jovana Živanovića

1971. film „Goja“ u ulozi Vojvotkinje od Albe

1976. ploča „O.K. pjeva Olivera Katarina“

1977. ploča sa Ciganskim pjesmama

1979. ploča „Osvetnica“

1980. ploča „Zarudela zora na Moravi“

1982. ploča „Idu momci u vojnike“

2008. film „Čarlston za Ognjenku“ u režiji Uroša Stojanovića

2020. Olivera dobija Nušićevu nagradu za životno djelo