– Autor: Aleksandra Govedarica –

Dio konferencije Nova normalnost: promišljanje uloge umjenosti i kulture nakon Kovid19 KotorArt festivala 17. jula je bila i profesorka Milena Dragičević-Šešić.

Dr Milena Dragičević – Šešić je profesorka emerita Univerziteta umjetnosti u Beogradu. Bila je šef UNESCO katedre za Interkulturalizam, menadžment umjetnosti i meditaciju na Balkanu, ali i rektor Univerziteta umjetnosti u Beogradu. Objavila je mnoge knjige, ali i bila gost predavač širom svijeta. Dobitnica je francuskog Ordena Komandira Akademske Palme, prvog ENCATC fellowship laureate za životno djelo u domenu kulturne politike i menadžmenta, kao i Velike zlatne plakete Univerziteta umjetnosti. Ekspert je Savjeta Evrope UNESCO-a, Evropske kulturne fondacije, ali i predsjednica komisije žirija Evropske nagrade za kulturnu politiku.

Sa njom smo razgovarali o aspektu umjetnosti i turizma i njihovom uzajamnom preplitanju.

Koliko je po Vašem mišljenju krucijalan aspekat umjetnosti za razvoj života svake individue?

Umetnost upijamo nesvesno – od rođenja, od prvih pesama i uspavanki koje nam pevaju majke i očevi… Pa onda slede priče, bajke i basne, ali i svedočenja o sopstvenim životima koje nam u formi priča govore naše bake i dedovi, koje ne smatramo umetnicima – ali među njima ima svakako onih koji to jesu. Moja jedna baka je upravo bila umetnica priče – i mnoge njene priče ja danas pripovedam, a neke sam i napisala / zapisala, jer su mi bile i inspirativne i značajne – recimo Friški mileram ili taze kajmak! Pa moja baka je razumela multikulturalnost i propovedala interkulturalni dijalog još u vreme kada ti termini nisu bili poznati. Nepogrešivo bi stavljala odgovarajući atribut za ono što bi kupila – i svi ti atributi su joj bili bliski: “donela ti nana sveže obrano voće, friški mileram ili taze kajmak!”

Ukratko, ako ne nastavimo da kroz život “živimo” i umetnost, da sebe punimo emotivnim i etičkim doživljajima, koji će podsticati i naša razmišljanja i preispitivanja – bićemo siromašna duhom ljudska bića, radosna samo na banalnosti svakodnevice (uživati u ogovaranjima, podmetanjima, prebrojavanjima i nadmetanjima). Upravo su umetnička dela ona koja će nam omogućiti da razvijemo i sopstveni identitet, jer ćemo osetiti i drugog, i drugu kulturu, a onu sopstvenu početi više i bolje da vrednujemo, a kroz sve te emocije i razmatranja, gradićemo i sopstveni set vrednosti. Umetničko delo, i ono “najkraće”, od stiha do karikature, unosi nam u svakodnevicu doživljaj koji se pamti i koji dan čini vrednim. Stoga želim da svi mediji, od ovih tradicionalnih – pa do novih društvenih mreža, imaju mesta za umetnost samu – ne samo za informaciju ili kritiku o umetnosti. Stih, crtež, fotografija… moraju biti deo sadržaja. Mi sami moramo pokazati da nam kultura znači! Da je želimo u sopstvenom životu ne samo kao spektakl (iako su i spektakli, festivali i manifestacije takođe neophodni), već upravo kao deo naše svakodnevice, našeg svakodnevnog okruženja.

U kojom mjeri kultura može doprinijeti boljem razvitku turizma jedne zemlje?

Kulturni turizam je tema kojom se bavim još od svog diplomskog rada posvećenog doprinosu Smotre jugoslovenske umetnosti “Mermer i zvuci” razvoju turizma u Aranđelovcu i u Bukovičkoj banji, pa sam dugo istraživala teoriju kulturnog turizma i objavila tematski broj časopisa Kultura posvećen tome (1983.), a onda sam imala sreće da nas Diki Kažanegra 1984. godine pozove da za Montenegroekspres radimo projekat kulturnog turizma u selu Gornja Lastva. To je bilo izuzetno iskustvo – napravili smo nekoliko “staza” kroz selo – Tajni svet flore, pa Etno staza, a u saradnji sa Kulturno-umetničkim društvom razvijali smo sve ono što bi se danas zvalo očuvanjem nematerijalnog nasleđa. Nažalost, to je sve kratko trajalo – tek jedno leto, to rukovodstvo koje je želelo promene je smenjeno (sećam se i kako su kritikovali izgradnju toaleta na parkingu na koji bi turisti stizali u Gornju Lastvu – zar je to prvo što treba da se pravi… itd.) Nije ni tada bilo lako uvoditi promene, a Gornja Lastva je imala veliki potencijal za izletnički seoski turizam, na kome je mogla da se razvija i bokeljska gastronomska ponuda – koja i dan danas nije uspostavljena kao neka vrsta kanona – ponude koja u sebi nosi garanciju kvaliteta. A mi smo zamislili da šipak – tj. nar, kako bismo mi beograđani rekli koristeći nama omiljene turcizme, bude simbol Gornje Lastve – jer nama je to bio prvi vizuelni “događaj” – a nakon toga imali smo ih mnogo… i onih vezanih za prirodu, ali i onih vezanih za kulturu – za San letnje noći u Gornjoj Lastvi.

Da li je umjetnost ispaštala više tokom perioda pandemije ili je možda taj period izolacije doprinio razvoju nekih novih umjetničkih ideja?

Mislim da je bilo i jednoga i drugoga. Naravno da su kolektivne umetničke forme više “ispaštale” od onih koje se stvaraju u ateljeima ili stanovima, individualno, ali mislim da je izolacija – naročito kada je nametnuta, uvek jedno “oštro”, neželjeno iskustvo. Imala sam prilike da vidim i doživim dosta toga što je rađeno u vremenu pandemije, pa i izložbe koje su, uprkos svemu – postavljane, od izložbe Raše Todosijevića do izložbe Mire Brtke, od predstave Kaspar u Jugoslovenskom dramskom pozorištu do Bitef prologa 2020 sa dve predstave – Dolina jeze Štefana Kegija i Biti Arijela F Simona Sea; da ne govorimo o projektima Zlatka Pakovića koji su uzdrmali društvo koje ne želi da se seća i ne želi da preuzima odgovornost – ne govorim o odgovornosti za zločine, već o odgovornosti za očuvanje pravičnog kolektivnog sećanja. A sad u vreme pandemije imala sam priliku da vidim predstavu koja me je izuzetno potresla – to je poslednja, testamentarna predstava Igora Vuka Torbice urađena u Pirotskom pozorištu neposredno pred pandemiju – “Strah – jedna topla ljudska priča”. Eto, i to bi mogao biti razlog kulturnog turizma – ići u Pirot na predstavu!

U kojoj mjeri je kulturni turizam opet zaživio nakon pandemije? Smatrate li da ide pravim tokom?

Kulturni turizam je živeo, doduše nekako ispotaje, i u vreme pandemije. Putovalo se mnogo više po sopstvenoj zemlji i otkrivalo, jer se granice nisu lako prelazile. EXIT se dogodio – evo sada je Kotor-art na sceni, a sigurna sam da i drugi letnji festivali će slediti sa manjim ili većim intenzitetom, ali je pravo pitanje kako učiniti arheološko blago, muzejske priče, mesta sećanja, svaki gradski kutak – atraktivnim za mlade ljude, ili za čitave porodice – da svaka generacija dobije svoj narativ, da svi možemo da iskusimo i šta je to kultura Mediterana, šta je to trg Mediteranskog grada, šta je njegova gastronomija kao deo kulturne ponude, zašto su zidine oko grada i šta su čuvale… ukratko, šta nam krije svaki čempres i svaka maslina, svaka barka i svaki vez. Od ribarenja do najsofisticiranijeg pevanja – sve su to elementi kulture koji bi u kulturnom turizmu, pa čak i u onom masovnom, mogli imati mnogo veći značaj.